Sever i Jug

Podriguckuje mi se već od same pomisli na komunizam usled nadiranja želudačne kiseline u jednjak motivisano psihosomatikom. Imalo je čovečanstvo tu nesreću da oseti kako je to izgledalo kada polupismena većina u nekoj zemlji pokuša da uhvati prečicu do uspeha putem čvrste ruke totalitarizma, idolopoklonstva, masovnih egzekucija, trpanja ljudi u logore, pranja mozgova, otimačina neopisivih razmera, radi koliko ‘oćeš uzmi koliko ti batre ekonomije na nivou iz ruke u usta i ostalih paklenih mehanizama i pičkih materina – logika, sreća i napredak se ipak ne lože na parole, zastave i uramljene slike diktatora na veliku žalost komunista.

Moskva je iskoristila pogodan trenutak Drugog svetskog rata i obračuna sa nacistima da izveze komunizam u dobar deo Evrope, ali pretpostavljam da ta situacija nema puno veze sa dobrim delovima Azije, Afrike i Južne Amerike u kojima je komunizam na nesreću većeg broja žitelja tih predela u jednom trenutku zazvučao kao logičan odgovor na surovi kolonijalizam koji je prethodno decenijama ili češće vekovima lomio grbače i mozgove kolonijalizovanih. Daleko od toga da po defaultu opravdam postojanje tradicionalnih sistema koje su rušile komunističke revolucije – tu se samo od slučaja do slučaja postavlja pitanje da li je gora bolest ili ponuđeni lek. Veliki sam poštovalac Jungovog lika i dela i ne samo što se tiče njegovih osvrta na komunizam – u komunizmu svaki čovek robuje čoveku do sebe što je tvrdnja maksimalno paralelna Isusovoj misli – Ostavite ih: oni su slepe vođe slepcima; a slepac slepca ako vodi, oba će u jamu pasti [Jevanđelje po Mateju 15:14].

Prva asocijacija većine ljudi na Vijetnam je uglavnom Vijetnamski rat između Vijetnamaca komunista i Amerikanaca imperijalista. Odmah je obavezno naglasiti da je istina mnogo duža i komplikovanija priča da bi se mogla smestiti u dve do tri prostoproširene rečenice.

U periodu od 1946. do 1979. godine vođena su tri Indokineska rata.

Vijetnamci su se tukli sa Japancima, Francuzima, Amerikancima, Kinezima, Crvenim Kmerima. Verovatno i sa još ponekim.

Sasvim je moguće da je najstrašniji bio rat svih ratova između samih Vijetnamaca komunističkog Severa i demokratskokapitalističkog Juga. Vijetnamu se tada dogodio verovatno najveći užas koji se može dogoditi bilo kojoj maloj zemlji: građanski rat i podela zemlje koji su začinjeni istorijskim podacima i geografskim koordinatama prizvali velike sile da „pomognu“.

Nema rata dok ne digne ruku brat na brata.

Pročitao sam i taj termin na Wikipediji kosa mi se ufrćkala od užasa: zastupnički ratovi. Sjedinjene Američke Države, Kina i Rusija nekadašnji Sovjetski savez žarko žele da se pomlate međusobno, ali ne bi da rizikuju nuklearni rat, pa su kompromis pronašli u zastupanju strana u lokalnim ratovima – daju oružje, oruđe, municiju, opremu, logistiku, znanje, informacije, pare, glas u Ujedinjenim Nacijama, ma sve što treba i ne treba svojim favoritima na terenu samo da ne ginu njihovi vojnici, nego neki nesrećnici po zemljama koje su se samodovele ili koje su matematika, geografija, istorija, ekonomija i sociologija dovele do statusa čungalunga banana zemlje. Tek ukoliko zastupnički rat ne pruži zadovoljavajuće rezultate a okolnosti i kalkulacije dozvole – vojska neke supersile će se direktno umešati u konflikt.

U Drugom Indokineskom ratu Sovjetski savez i Kina su pomagali Vijetkong i Severni Vijetnam dok su Sjedinjene Američke Države, Australija, Novi Zeland, Tajland i druge zemlje pomagali Južni Vijetnam. Američka vojska se sve direktnije uključivala u sukob, jer se Vašington plašio domino efekta izvoza komunizma iz Vijetnama u susedne države. Ne ljuti se majka na sina što se kockao nego što se vadio – neki izvori kazuju da su Amerikanci u proseku mesečno tokom 11ogodišnjeg rata gubili po 1.000 vojnika.

Loše procene Pentagona, komplikovana unutarpolitička situacija u samoj Americi, veliki gubici na terenu, želja da se pomogne Južnom Vijetnamu, opšta nervoza uzrokovana očekivanjem brzih rezultata a dobijanjem agonije zauzvrat – sve to stoji – ali ništa na ovom svetu i po drugim svetovima ne može opravdati zločine američke vojske u Vijetnamu. Amerikanci su tamo svesno planski organizovano išli na varijantu da satru život i svaku mogućnost života u budućnosti.

Nisu uspeli.

U tom smislu i raduje podatak da su Amerikanci u Vijetnamu dobili po pički.

David je opet ubio Golijata iz praćke.

Teško je bilo u muzeju posvećenom ratu u Sajgonu ne pustiti suzu usled tuge i obuzdati zaprepašćenje pred kolekcijom produkata američke industrije smrti. Čak i da su Amerikanci u Vijetnamu imali pozitivne ciljeve, sve je to beskonačno puta +1 anulirano najmonstruoznije najgenocidnije najneprihvatljivijim sredstvima kojima su se služili. Kao što će Nemci večito na duši nositi Holokaust, tako će i Ameri na duši nositi Vijetnam.

Dok sam gledao sve te mašine za ubijanje američke proizvodnje sa jedne i omalene prostodušne Vijetnamce sa druge strane palo mi je na pamet da će prvi sledeći rat koji bude ličio ovom biti između svetlosnim godinama razvijenije vanzemaljske civilizacije i Zemljana odlučnih da odbrane planetu od uljeza. To je otprilike taj odnos. Laseri, teleportovi, hologrami, sateliti, terminatori i nanotehnologija protiv motke, kamena, lanca, noža, pajsera, mačete i molotovljevog koktela.

Komunistički Sever je pobedio pod uslovom da ne smatramo neukusnom upotrebu glagola pobediti u ovom slučaju: opustošena zemlja, od 2 do 4 miliona mrtvih zavisno od izvora, 2 miliona ljudi čitav jedan mali nesrećni narod poznatiji pod nazivom „ljudi iz čamaca“ napušta Južni Vijetnam posle oslobođenja, a više od milion ljudi koji nije hteo da se iseli biva poslat u logore na prevaspitavanje…

Južni Vijetnam je nestao kao država pretvarajući se u višemilionsku dijasporu i patnju po logorima. Južna Koreja čija je ekonomija imala sličan razvojni put južnovijetnamskoj ekonomiji nije nestala: Samsung, Hyundai, LG, Kia, Daewoo i proizvodi drugih kompanija su tu da nas svakodnevno podsećaju na ovu činjenicu ma gde živeli na planeti. Prosečan stanovnik Južne Koreje godišnje napravi 20.300 dolara, a prosečan Vijetnamac 3.000 dolara.

Paradoksom najparadoksalnijeg paradoksa napajana groteska 1986. godine motivisala je vođstvo nove Socijalističke Republike Vijetnam na konstataciju svega nekoliko godina od pobede i konstituisanja ujedinjene socijalističke države da komunizam nije doneo željene rezultate i donošenje odluke da počne reforme – Doi Moi (ekonomsko renoviranje) otvara Vijetnam za kapitalizam, tržište, prava i slobode?!

Danas je Vijetnam neko sasvim drugačije mesto. Stariji Južnjaci ne opraštaju Severnjacima što su im buldožerirali groblja i činili druge zločine dok stariji Severnjaci ne opraštaju Južnjacima što su se sa strancima udružili protiv svojih. Mlađi Vijetnamci se ne opterećuju preterano ovim podelama. Vijetnam se otvorio. Pretpostavljam da je veći deo fore u kompromisu: Sever je odjebao svoje radikalno neokomunističke izlive, a Jug prihvatio pravila igre u jedinstvenoj zemlji.

Sever i Jug su počeli da se razlikuju onako kako i treba da se razlikuju regije u jednoj zemlji. Severnjaci su skloni patriotisanju, a Južnjaci biznisu i radu. Komunizam opstaje još u sferama sporadične retrokoreografije i nekog oblika disciplinekoja meni lično jako prija.

Vijetnam nije tako vulgarno nastrojen kao obližnji Tajland na primer a opet može turisti po prihvatljivim cenama ponuditi odmor iz snova plažu, grad, selo, zanimljive ljude, noćni život, dobru hranu, kvalitetnu masažu, muzej, restoran, istorijska mesta. Čini mi se da Vijetnam nudi ono nešto najbolje od Azije a u nekom svom fazonu. Ulice su žive. Običan svet je srdačan. Vole da vide strance. Nisu napadni to mi se dopada. Neki bi da ćaskaju, neki da trguju, a neki nezainteresovano dremaju na parkiranim skuterima sa nogama na volanu. Zuje skuteri na sve strane osinjaci skutera. Vozi i staro i mlado. Nije retkost videti Evropljane i Amerikance. Poslovni ljudi se užurbano kreću ka novim šansama. Razgolićeni turisti malo fotografišu malo blenu u mape tražeći orijentire. Volim da ostavljam bakšiš po restoranima i hotelu, zadovoljan sam uslugom a sviđa mi se reakcija brzim potezom ruke stavljaju keš u njedra, a zatim im se lice razvlači u veliki zahvalnički osmeh.

– Sank ju, s!

To bi trebalo da znači Thank You, Sir?

Ima taksista koji ne znaju da kažu ni reč engleskog. Nema veze. Sporazumevamo se nekako. Stičem utisak da u Vijetnamu nema protokolarnog kako si bez čekanja odgovora – ne, ako te neko pita kako si pita te isključivo iz razloga što ga zanima kako si. 

Kao da se zemlja pokrenula cela okrenula turizmu i biznisu i svetu i sadašnjosti i pozitivnim stvarima. Oseća se energija. Na osmeh se odgovara osmehom. Mislim da nije preterano reći da je u Vijetnamu iz pepela očaja i najmračnije prošlosti nikla nova nada i vera u bolje sutra.

I lepo je bilo biti deo svega toga.

Po povratku iz Vijetnama uradio sam nešto što nisam nikada pre. Spustio sam kofer u predsoblju, povadio flajere i beleške, seo za kompjuter i počeo sa planiranjem povratka. Ima nečeg prelepog u toj zemlji.

Ništa ja još nisam video tamo.

Potrebne su bar dve nedelje spuštanja od severa ka jugu

ili penjanja od juga ka severu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s