Metež

Od Rusije sam mnogo očekivao – možda sam se zato i razočarao do same granice očaja.

Verovatno bi sve bilo drugačije da ništa nisam očekivao, ali jebi ga išao sam u Moskvu i Sankt Petersburg zemlju Dostojevskog, Tolstoja, Gagarina i svih onih silnih ljudi što zadužiše čovečanstvo velika je to stvar! Već mi je vožnja od aerodroma do grada nagovestila mogućnost da su kapitalizam i demokratija u Rusiji neki oblik GMO sisa na piletu, kao neka vrsta obavezne odevne komponente u modernom svetu obuća, na primer koju ljudi skidaju čim uđu u kuću – komunizam pre svega u oblasti duha tako se lako mogao osetiti ispod površinske naslage deklarativnih istina.

Duboko oranje je komunizam priuštio Rusiji. Jeste, danas je Rusija zvanično demokratska i slobodna država, izbori, mediji, pravo na vlasništvo, mišljenje, govor, kretanje i sve ostale pičke materine, ali… nije to baš tako suštinski u realnosti, jer se postavlja pitanje da li je komunizam u Rusiji nestao ili se samo posle pucanja Varšavskog pakta, CCCPa i ruske ekonomije povukao na rezervni položaj – lako te može odneti mrak samo ako neki tajni samoproglašeni centar moći oceni po ekskluzivno autentičnim kriterijumima na koje polaže i autorsko pravo da mnogo jedeš vnago.

Siromašni Rusi su baš siromašni, a bogati Rusi su baš bogati. Siromašni ljudi po Rusiji se bukvalno gladni i žedni smrzavaju do smrti dok bogataši nedvosmisleno ostavljaju utisak da su pare kojih su u posedu došle kao slučajnost posledica spleta okolnosti, a ne da su zarađene mozgom, mišićima, kurcem ili bilo kakvim smislenim delovanjem bilo kog dela tela – kao da su ti umirući slojevi komunizma u Rusiji pre nestanka ili povlačenja na rezervni položaj odabirali metodom slučajnog izbora ljude koji će postati milioneri. Tako verovatno i mora da bude sa prvom generacijom bogataša u bilo kojoj zemlji: šmrkanje koksa sa slika Van Goga, tucanje manekenki na palubi jahte, umakanje kavijara u Goût de Diamants, avioni i helikopteri u brišućem letu… tek onda na red mogu doći pitanja smisla života, religije, filozofije, uzimanja učešća u procesima koji će te nadživeti, žrtvovanja nekog dela sebe svog vremena i svoje imovine da država kojoj pripadaš stane na noge… Rusija je još u prvoj fazi turbokapitalizma koju neki još pogrešno nazivaju i liberalnim kapitalizmom. Zemlje liberalnog kapitalizma ama ni po čemu ne liče na Rusiju rekao bih više na sreću tih zemalja nego Rusije.

Rusi šikaju bolesno. Mogu da razumem čoveka koji sabije flašu vina ili pola flaše vodke ili viskija tokom nekog izlaska ili bleje sa prijateljima, ali ne mogu da razumem čoveka koji u istom danu popije 7 čaša vodke, flašu vina, 4 čaše džin-tonika, 3 čaše bejlisa, čašu martinija, čašu tekile, 5 čaša viskija, 3 čaše kamparija i tarli soka od paradajza. Ruskinja istina ima nestvarno lepih. I one znaju da potegnu muški. Rusija je zemlja krajnosti i u ovom slučaju: Ruskinja je ili lepa pa je alkoholom krajnje nepotrebno popravljati ili nema te supstance na ovoj i okolnim planetama koja je može popraviti.

Otac me je naučio da moram da znam šta pričam i kad sabijem kilogram žestine u jetru. U Srbiji važim za lika koji može dosta da popije. Dešavalo mi se na vrhuncu alkokarijere da sam obarao ljude pod sto ili šank, a zatim odlazio na sledeću žurku ili sedeljku samopouzdanim korakom civilizovanog čoveka.

Bilo kako bilo, u Rusiji sam po ovom pitanju obični mali netalentovani niskorodni malokalibarac. Sabije Ruja 2 deci vodke upražnjavajući mimiku koju inače i ja koristim kad sabijam 2 deci vode na +40 Celzijusa.

Spontanost kao vrhunac organizacije može biti simpatično šarmantna ukoliko se praktikuje na nekom malom ostrvu u Mediteranu, potpuno ista stvar dobija tragične obrise ako se primeni na tako veliku zemlju kao što je Rusija. Svi letovi iz Moskve su kasnili u proseku po 4 sata tog dana kada sam se vraćao – niko nije ostavljao utisak vanredno nervoznog ili isfrustriranog čoveka zbog svega toga, niti su se zaposleni cimali da nam pojasne situaciju, saslušaju probleme putnika i ponude alternative ili bilo šta slično. Ne, kao da se dešava najnormalnija stvar na svetu. A možda se i dešavala. Bolekurećivost. Budizam u neoradikalnom pojavnom obliku. Ista pojava u Londonu, Frankfurtu i Tokiju bi ubrzo bila propraćena krvavim revolucijama koje bi neminovno rezultirale Republikom Britanskom, raspadom Nemačke na Zapadnu, Istočnu, Južnu i Severnu Nemačku i redukovanjem broja stanovnika Japana na milion do dva, eventualno pošto bi se resto momentalno samoubio katanama.

I bilo je toliko jebeno hladno da sam redovno u WCgubio po 15ak minuta kod pisoara u potrazi za sopstvenim penisom – nekada sprava svakog ponosa vredna pretvorila se u stidljivi nagoveštaj glavića. Poželeh da mi je telo snadbeveno nekom opcijom šoranja iznutra unutra. Nije ni čudo što su Napoleon, Hitler i ostali ispušili u Rusiji i to onako volšebnograndiozno – prema onoj zimoći i smrt liči na odmor na Bahamima. Neki pušači odustajaše od pušenja po dobijanju obaveštenja da je pušenje unutra zabranjeno. Kakvo crno pušenje, bilo je ‘ladno živu majku da trampiš za neispravni kalorifer. Nije to ona naša zima pa i u najstrašnijoj verziji da tu nešto šmrckaš, kijaš i kašljucaš… ruska zima je beskompromisno oštra, zauzimanje bilo koje druge grimase od one sa kojom te je zima zatekla je naprosto bolna rabota, a slina niti bilo kojih drugih izlučevina nema – odmah se pretvaraju u stalaktite i stalagmite. Eskimka da pobaci u devetom mesecu. Tamo tokom januara i antifriz moli za milost. Da postoji institucija klimatskog azila verujem da bi se pola Rusije odma’ preselilo u Kanadu.

Neki Bisr me po povratku iz Rusije spopadoše pitanjem:

– Da li nas vole?

Ne slažem se sa ovim pitanjem. Čoveku koga vole roditelji, braća i sestre, prijatelji, potomci mladunci i neki specijalni pripadnik suprotnog pola ili istog pola ukoliko je u tom fazonu apsolutno nije potrebna apstraktna ljubav državljana bilo koje države. I nisam baš šetao po Rusiji sa natpisom СЕРБИЯ na čelu – zadovoljan sam podatkom da nam Rusija ne traži vize za posete do 30 dana. Nisam siguran ni da većina stanovnika Moskve i Sankt Petersburga ima tačno predstavu šta je to Srbija i gde se nalazi – možda im negde kroz debele naslage kolektivno nesvesnog provejava podatak da je Srbija nešto prijateljsko i lepo, a možda i ne. Ne znam. A i ne žive samo Rusi u Moskvi i Sankt Petersburgu, dosta je pridošlica i iz ruskih vukojebinskih republika i iz komšijskih azijskih vukojebinskih zemalja kojima se upadljivo jebe i za Rusiju, a ne Srbiju. Čini mi se da se Rusija u političkom, ekonomskom, sociološkom, demografskom i kakvom god hoćeš smislu okrenula sebi i Aziji otkad je dobila nogu iz Evrope što na duže staze može biti mudro i pozitivno. A i nisu Bisr i Rusi imali idealno bratske odnose kroz istoriju koji zapretiše večnosti i savršenstvu, nekada je bilo dovoljno da uzvikneš ŽIVELA RUSIJA, pa da te čuje srpski zid i po kratkom postupku sprovede upadljivo srećnog što nisi streljan na besplatan odmor na Golom Otoku da uživaš u suncu, batinama i cirkanju urina.

Iako su im NATO i Evropska Unija već odavno izašli na zapadne granice, Rusija je najveća po površini država na svetu – prostire se kroz 9 vremenskih zona (do skoro kroz 11 vremenskih zona, pa su ukinuli dve radi efikasnijeg funkcionisanja), a do nesrećne prodaje Aljaske Amerima ruski car je carovao na 3 kontinenta – danas se Rusija graniči sa 18 država između ostalih sa Sjedinjenim Američkim Državama i Japanom (morska granica) i Kinom (više od 4 hiljade kilometara granice)… hoću da kažem da je Rusija prirodno u mnogim pričama, ne bave se isključivo Evropom ma koliko ona važna bila, a još manje će da se zajebavaju sa nekom Srbijom koja je što se ruskog pogleda na život na ovoj planeti tiče duboko u neprijateljskoj teritoriji i potpuno izolovana, a još i podložna svim mogućim ‘oće kaki, neće kaki, Obrenovići, Karađorđevići, Kralj, Tito, Istok, Zapad diskusijetinama koje svakodnevno dobijaju drugu rezultantu. Pretpostavljam da bi situacija bila drugačija da se Srbija i Rusija graniče, ovako ćemo gasovod dobiti samo ukoliko se veliki igrači tako dogovore, bez carina u Rusiju možemo da izvozimo samo one robe čiji uvoz neće neke Ruse ostaviti bez posla, a na rusko oružje i oruđe možemo da računamo odmah pošto se isprsimo keš za učešće za taj kredit za nabavku – dotle možemo da masturbiramo na slike S400, suhoja i Mi38 to je besplatno.

Drugim rečima iskazano: ne vidim da Rusi nešto odstupaju od univerzalnog opšteplanetarnog pravila – ljubav za ljubav, a sir za pare. Verovatno da pojedinim Rusima imponuje podatak da u tom okeanu Poljaka, Čeha, Slovaka, Rumuna, Bugara, Mađara, Finaca, Norvežana, Letonaca, Estonaca, Litvanaca, Gruzina, Moldavaca, sada i Ukrajinaca – koji očima ne mogu da ih vide, ušima čuju i mozgom pojme postoje neki Bisr koji ih kao gotive, ali daleko od toga da će se ti Rusi u nastupu histeričnovrišteće ekstaze seći žiletom uz stihove Sinana Sakića i Ivane Žigon.

Skratimo priču i nazovimo stvari pravim imenom: mogu li se Bisr ogrebati za štone od Rusa, ima li tu štogod za , kao nešto za kao ništa, neki poklončić za rođaka koji je lep na zgodnoj geopolitičkoj lokaciji?

Moje lično mišljenje je da ne može nema ništa.

Sličnosti između Rusije i Srbije postoje u sferama ćirilice, jezika, pravoslavlja i u mnogo čemu nakaradne ekonomije. Što se mentaliteta stanovnika tiče, čini mi se da ne postoje sličnosti – Ruje liče na severnjačke narode, a Bisr na južnjačke narode Evrope. Rusija koja svim silama opstaje nekako u halucinacijama nekih НАШИХ ЉУДИ da li u verziji Ruskog carstva ili u verziji Sovjetskog saveza – u realnosti ne postoji odavno. Ljubav je svakako čarobno magična pojava i ja tim ljudima ne želim otvaranje očiju, želim im da održe svoju ljubav prema zamišljenoj slici Rusije da čitaju knjige, putuju po Rusiji, posluju sa Rusima, uče jezik i stvarno upoznaju tu zemlju, ali ne zato što mrze neke druge zemlje kojima će Rusija jebati mater kad kucne čas – već samo isključivo neopozivo iz tog jednostavnog razloga što vole Rusiju. Bilo koji drugi motiv osim čiste ljubavi će odnos između Srbije i Rusije iz našeg ugla svesti na finansijski fijaskoRuje će rado u nekog dopisnog člana investirati velike reči, ali ne i velike pare.

Objektivno gledajući, sada postoji samo neka vrsta meteža iz koje će nastati neka nova Rusija. Ono što jeste bolno za sve ljude koji Rusiju iz bilo kog razloga vole ili im se samo čini da je vole jeste činjenica da Rusija nema izgrađen sistem ispitan kroz muke i vreme – većina stvari zavisi od konkretnih ljudi sa imenima i prezimenima, a ne od funkcija, institucija ili zakona kroz decenije i vekove što vedre i oblače, a što celoj priči dodaje taj kockarski element: mož’ da bidne ovako, a mož’ da bidne i onako

što bi Dostojevski rekao kroz Kockara:

– ЗАВТРА, ЗАВТРА ВСЕ КОНЧИТСЯ!

Ostaje da se vidi da li ćemo živi dočekati tu novu Rusiju ili će to biti ekskluzivno pravo naših unuka i praunuka – sve mi se čini da pouzdan odgovor koji prevazilazi kafanska nagađanja nema ni Miroslav LSD Lazanski.

Druga je problematika što nijedan pripadnik vrste Homo Sapiens ne može imati ni naznaku ideje kako će nova Rusija stvarno da izgleda – može samo da projektuje svoje želje na tu sliku bilo one lepe ili ružne, pozitivne ili negativne, konstruktivne ili destruktivne. 

Želja sama po sebi ne obavezuje niti onoga što želi, niti ono što se želi.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s