Heroji

Napala nas je još jedna od onih vesti koje tako nepogrešivo oštro snažno pogađaju srce svakog dobronamernog čoveka… vojni helikopter angažovan u akciji prevoza bolesne bebe srušio se odvlačeći u smrt pored nesrećne bebice i dvojicu pilota, dvojicu tehničara i dvojicu medicinskih radnika. Šmrckamo i brišemo suze, obećavamo uglavnom širom Interneta da naše heroje nikada nećemo zaboraviti, zaklinjemo se uglavnom pred kamerama i mikrofonima da ćemo istražiti sve uzroke tragedije kako se ništa slično ne bi ponovilo, palimo sveće i raspitujemo se kod muslimana kako se po njihovim običajima izjavljuje saučešće i činimo sve drugo što nam pada na pamet kako bi otupeli bol koji nam lomi dušu i pomračuje um.

Neosporno da je ovo težak udarac za jednu malu a mnogonapaćenu zemlju kao što je Srbija.

Ibarska magistrala nema dovoljnu širinu da primi odron i propusti vozilo hitne pomoći. Vozila hitne pomoći nemaju dovoljno kiseonika. Bolnice nemaju dovoljno ni zavoja a ne bilo čega drugog. Vojska hronično nema dovoljno goriva, opreme i drugih resursa ni za funkcionisanje u miru. Ljudi na najodgovornijim pozicijama u ovom neuspelom pokušaju države nemaju dovoljno ni mozga ni znanja ni energije za prihvatljivo obavljanje poslova kojih su se alavo prihvatili. Obični mali ljudi stručni za neku rabotu nemaju dovoljno hrabrosti da ministrima, načelnicima, direktorima i ostalim mudonjama odbruse glasno i jasno da se nešto ne može uraditi na način na koji je to zamislio mali Perica – a kako će i imati hrabrosti u zemlji u kojoj se premijer izdire na Načelnika Generalštaba kao na petogodišnje dete i teatralno lomi kvake po zgradi Vlade pošto Kontrola letenja traži dodatna primanja iz evropskih budžeta? Nema niti jednog aerodroma van Beograda sa dovoljno opreme i stručnih ljudi da prihvati letelice u uslovima slabe vidljivosti i loših vremenskih prilika – smejali smo se nekada Rumunima kako su jadni, a sada nam blizina temišvarskog aerodroma dobro dođe pošto Konstantina Velikog, Ponikve, Lađevce i Sombor otvaramo samo pred izbore i zatvaramo po zatvaranju glasačkih kutija. Srpskim pilotima pogotovo vojnim vrlo nedostaju sati naleta – između 2008.2013. godine izgubili smo 6 vojnih aviona, a nije tajna da su pogrešne odluke pilota motivisane neiskustvom, neznanjem i kurčenjem direktni uzročnik nekih nesreća. Proglašavamo pilote iskusnima već sa nekoliko stotina sati naleta dok druge države uporno drže u statusu početnika i pilote sa 1.000 sati naleta.

Zemlja koja nema dovoljno svačega i bilo čega je osuđena na to da uvek ima dovoljno ljudi za pogibiju. Zato mi umesto stražara koji u dosadi završavaju svoju smenu i odlaze na kunt ili umesto premijera kog izbori skidaju sa funkcije i postavljaju na funkciju ili umesto helikoptera koji diskretno obavlja svoju misiju i dobijamo gardiste heroje na Topčideru, Đinđića heroja premijera i herojsku posadu vojnog helikoptera. Možda je to tako bilo u 17. ili 20. vekuheroji su bili potrebni kao svetionici ljubavi i dokazi da se valja žrtvovati u ime viših ciljeva, ali u 21. veku se herojstva i heroji javljaju tek kada u društvu i državi nešto debelo zaškripi.

Mislim da bi smrt heroja imala smisao u Srbiji kada bismo se mi kao ljudi okupili oko zaključka da smo na svaki način nesposobni za život u ovom svetu i ovom vremenu i na ovom prostoru – kada bi prkos, inat, ponos i kurčenja svih vrsta ustupili mesto zaključku postignutom dobrovoljno apsolutnim konsenzusom da smo duboko, široko, visoko i brzo nesposobni ljudi da odgovorimo izazovima 21. veka u Evropi u kojoj živimo. Donošenje ovakvog zaključka bi možda zabolelo depresijom samo u prvom trenutku, već u narednom trenutku bi ovo saznanje počelo da nas oslobađa ubrzavajući sastanak sa mogućim rešenjima koja bi potrajala u efikasnosti i vremenu.

Ovako se samo vrtimo u krug – kafane, kancelarije, čekaonice, dnevne sobe, trpezarije i Internet seraonice prepune nekih kurčevitih rodoljubavnih basni o srpskoj superiornosti dok nam nove tragedije odmenjuju prethodne na naslovnicama tabloida, poplave i klizišta lome teritoriju, svako ko je mogao i ko nije mogao uveliko se otcepio od nas ili zapalio na drugi način, Mađarska dobija više državljana po zgradama ambasade i konzulata u Srbiji nego po porodilištima na svojoj teritoriji, retko koja statistika nas ne vezuje za dno kontinenta na kom živimo, padaju nam helikopteri sa bolesnim bebama, vojnici tradicionalno umiru pod misterioznim okolnostima, ubistva i nasilje bilo koje vrste ne predstavljaju više nikakve skandalozne vesti već sasvim prihvatljivu i prihvaćenu svakodnevicu, policija štiti novinare, otimaju nam decu u sred bela dana, uzdamo se u Arape, Kineze, Azerbejdžance i Ruse da će rešiti naše probleme…

Zaplačimo nad našom sudbinom, ne plačimo nad sudbinama heroja – nebo je uvek uzimalo najbolje za sebe, a mi smo oduvek birali šljam i ološ terajući sve ostale na periferiju, groblje, u ludnicu ili dijasporu, pa su u tom smislu naši interesi kompatibilni sa interesima neba… valjda smo i zato nebeski narod, zar ne?

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s