Šine

Redovno metodom lapsusa pobrkam Lufthanzu (Lufthansa) i Luftvafe (Luftwaffe), nekoliko puta sam se megaispalio u javnosti na najglupljim mogućim mestima, pa praktikujem na trenutak da zastanem posle Lufta čisto da se preslišam da sam na pravom putu – Lufthanza je ono normalno kad platiš i letiš, a Luftvafe je ono ne baš tako normalno kad te besplatno demoliraju o’zgo i kada sve leti u tri pičke materine.

U ovom slučaju beše sve normalno, a i platio sam, tako da je definitivno u pitanju bila Lufthanza. Zaspao sam već tokom poletanja i probudio se nekad u zlo doba kad je cela kabina spavala u mraku sa pojedinim izuzecima facama obasjanim svetlošću ekrana. Ustao sam i prošetao do klonje primetivši usput da su ljudi jako smešni kad spavaju sedeći sa otvorenim ustima, piškio, oprao ruke i umio se, a onda startovah stjuardesu za čašu vode.

– Naravno, gospodine.

Odgovorila je ljubazno.

– Kakav je vaš let do sada?

– Molim?

Zbunio sam se.

– Pitam kakav je vaš let, mislim… jel sve u redu? Kako ste?

Odlučio sam da prihvatim igru neobaveznog ćaskanja iako je očigledno da ovu stjuardesu baš zabole dupence kako se ja osećam – možda samo malo želi da prekrati dokolicu?

– Moj let je… grozan.

Odgovorio sam napokon.

– Zašto? Ako je to zbog onih malih turbulencija posle poletanja, moram da kažem da je to sasvim…

– Ne, ne. Nisam ni znao da je bilo turbulencija, spavao sam. Let je grozan, jer je svaki let grozan. Ne volim da letim… više.

– A nekada je bilo drugačije?

– Naravno da je bilo drugačije, vrlo bitno drugačije.

Uh kad se samo setim kako sam voleo nekada kao dječarac aerodrome i avione šokantno neustrašivo antiopisivo. Bio je potreban samo kratež let od Beograda do Tivta, pa da mi stomakom danima vlada slatkouzbudljiv bol – rados’ putovanja motivisana superiornošću avijacije – brzo odmenjivanje bezizlaznosti užarenog beogradskog asfalta debelim morem sinjim i mirisima Jadrana šta ćeš više kud ćeš lepše? Sve je to bilo dobra fora: vožnja autoputem do aerodroma, ćaskanje sa taksistom kuda idete?, ćaletove besede o tipu aviona, čekiranje, predaja prtljaga, piće u Avijatičaru, ukrcavanje, obraćanje kapetana na srpskom i rzanta engleskom, demonstracije sigurnosnog pojasa i prsluka, uputstvo za vanredne situacije sa slikama piluetica koje treba da zahvatiš tokom prinudnog sletanja…

Samo deca mogu da vole bezgranično i naivno, jer je iskustvo ubica svega lepog.

Objektivno, aerodromi su strašno glupa mesta: ono što možeš naći svugde plaćaš skuplje nego bilo gde drugde – da bi dobio lošije. Aerodromi su i uvek udaljeni od grada i prosto žderu vreme u svakom pogledu sa svim tim kilometarskim procedurama i sranjima. Jebeno su dosadni aerodromi. Što se emotivne sfere tiče, aerodromi su počeli isključivo da me podsećaju na rastanke, patnju i usamljenost, a nekadašnji slatkouzbudljivi bol u stomaku transformisao se u oštar bol u testisima. Ništa nije ostalo od moje nekadašnje ljubavi prema instituciji aerodroma i raboti letenja – danak iskustvu.

Pronašao sam utehu u železnici. Vozovi su malo je reći – do jaja. I ne samo vozovi. Do jaja su i šinobusi i trambelaji i metroi. Do jaja je sve brzostabilnousmereno na šinama, još ako se te šine ne ukrštaju sa drugim saobraćajima – osmehu se završetak ne nazire.

Sve železničke i metro stanice su po centrima varoši ili kvartova, nema komplikovanih procedura, sve je dostupno brzo i lako bez bilo kakvih kompromisa, nije dosadno uvek se ima u šta blenuti kroz prozor, ljudi su opušteniji, vazda padne neka nepretenciozna ćaska…

ili sam ja to samo ostario?

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s